И тада устах,
Обневидео од смрти,
Предат вечном ћутању
У које ми беше обрасло тело,
И од светлосне руке задобих
Живот златострујни, што ме опи
Изнутра, сваку ми дотичући жилу,
А када пак отворих очи, угледах себе
Како стојим у његовој сенци, примајући
Најобилнији дар што се неком може
Даривати, док сведочих о вечности
Која се добија искупљењем,
Творењем Божије речи,
Која је, као евангелист
И каже, судија над судијама,
И логословна мисао
С п а с е њ а.
Радомир Д. Митрић
Нема коментара:
Постави коментар