 |
(откључана верзија)
Оцу Будимиру у помен
Ноћ те је чврсто држала у загрљају
Одводила те у непознате предјеле
И правила од тебе ратника
Умјесто да се одмориш
На неком од мјеста из свога дјетињства
(А тако си желио)
Изнова би се будио уморен и презнојен
И ниси причао о својим сновима
О осами лептира и зрикавца
Која се распростирала изнад трава
О локви крви и баченом камену
Који је ранио птицу у теби
Сломивши јој крила на кућном прагу
И ниси помињао неутјешну тугу
Само си из дана у дан копнио
Због немоћи да поново по/летиш
И да се (макар за тренутак) одмориш
На једној од грана у својој крошњи
... И увијек када отворим очи
Ја видим оче да овај простор без рама
Није стваран за тебе / није стваран за мене
Ти си био / и ја сам кост међу вуковима
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар