среда, 17. јул 2013.

Радослав Вучковић: Двије пјесме


Сећање на мајку

Кроз магле јутарње, магле дебеле,
кроз траве умивене, кроз иње,
пољем широким, кроз њиве бремените,
свитањем забрађена, усправна,
мати ми језди уснула.
 

Са два неба у очима за људе,
са рукама за гладне, рукама жуљевитим,
са ногама за кошуте, лаганим,
са уснама за благу реч, за благослов,
стазом утабаном, кроз сећање,
мати ми језди недоснула.


Радослав Вучковић

Бунар

Није њему да у двору стоји,
да напоји село ожеднело,
ситне свате, уморне аргате,
да подмири славе и преславе.
Он је очев прстен од камена,
мајчин разбој где је небо ткала
(небо ткала, по звезду скидала
па је мени под јастук стављала).
Није њему, дано, да у двору стоји!

Радослав Вучковић


Бунар

Не е тој за во дворот да стои,
да го пои селото ожеднето,
ситите сватови, уморните аргати,
да опслужува слави и прослави.
Тој е татковиот прстен од камен,
мајчиниот разбој на кој небото го ткаела
(небото го ткаела, та sвезда симнувала
и мене под перница ми ја ставала).
Не е тој само за во дворот да стои!

Радослав Вучковиќ
/Препев: Аполон Гилевски/
Фотографије: Мирослав Б. Душанић

2 коментара:

Анониман је рекао...

Svaka rec pogadja u sustinu. Otudjili smo se od najrodjenijih, a kada ih ne bude vise, kasno je za sve. Ja toliko, iz iskustva. Ljubim vas.

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Управо тако...
Искрен поздрав и теби!