0

Анђели мора

Анђели мора, кад се ноћ спусти,
нежно вуку дављенике
до пријатељског жала,
и тамо чисте њихова тела од алги и медуза
и брижно им косе чешљају
да не би тако беживотно изгледали,
да мајке, кад их виде,
не помисле на смрт.
Понекад на њихове јадне капке полажу
два сребрна сестерција покупљена
из какве потопљене олупине
не би ли страх избрисали из њихових очију
и зачуђеност им се вратила у зенице,
или им у руке пак стављају шкољке и латице
као да су деца сред игре
заспала.
Најзад, лаганим покретима,
врло споро хладе њихова лица
и са усана им растерују последње речи
остављајући им тек име неке жене...
Скоро увек преклињу небеске херубине
да им пажљиво преместе душе,
јер је море на њима оставило горке огреботине,
ударце угора, повреде бездана,
а у најтежем трену
видевши како им се животи удаљавају, како тону
у ћутљивом подрхтавању воде,
а с животом им одлази и памћење
а у памћењу све што су некад волели
или што су могли волети,
и велики би њихов бол...
По обављеном задатку, анђели лете
пут белих острва сна,
а дављеници остају
усамљени и велелепни
на својим златним брежуљцима пешчаним,
спокојни попут богова,
достојни свог пораза,
док чекају да зора сване,
да их светлост прекрије,
да их студен заборава
никад не сустигне.

Антонио Порпета

Постави коментар Blogger

 
Top