понедељак, 04. мај 2015.

Радослав Вучковић: ЗАВИЧАЈНА и друге пјесме


ЗАВИЧАЈНА

У рало се перо преметнуло
да преорем поље нишевачко,
а стрицу ми црно испод нокта.
На глави ми жито изникнуло,
а сестра ми снопове везује.
Тимок ми се у очи улива,
а очеве њиве поплавио.
Земљу мајком, а мајку ми крије.
На северу зар болујем јужно.



БРАТУ

Четворицу Владимир изроди,
на клинчорби и хлебу ражаном.

Четворица само нас двојицу,
на попари и пројаном хлебу.

Нас двојица сина ниједнога,
на шећеру и хлебу пшеничном.

Нема више ко њиву да грли,
жетву сања, бразду благосиља.

Издадосмо груду дрхтавицу,
крв дедовску и класје овсено.

Угаси се Вучково колено:
не плодимо ни земљу, ни жене!



ПРЕД ОДЛАЗАК

Многе су ноге
ову бразду газиле,
љуте се звери
око ње спориле,
питомо биље у обиљу
зборило и корило,
многе је руке плодиле,
мој праоче.

Да л' отићи ил' остати,
запевати ил' проклети
кад при звезди породи се,
покрај друма утабана
до амбара и подрума,
земља мати.

Браздом стати и убрати
жути дукат сиромаха,
ил' отићи и остати
много лета без годета,
мој праоче.



ПО ОДЛАСКУ

Бразду издадосмо:
жита зрење
од корова корења
не разликујемо.

Клетве погазисмо:
глас предака,
у свом безгласју,
не препознајемо.

Земљо, сестрице,
хоће ли нам
потомци опростити
што пола твог неба,
за парче белог хлеба,
без сетве и жетве
поједосмо.



ДА СВЕ БУДЕ ПРОЛАЗНО

Уместо ствари
поново учимо да именујемо
пчелу,
хлеб,
извор.

Напуштајући
оно што смо упознали
поново тражимо реч,
за најдубље боре,
за посну чорбу,
за време страшно.

Веру у вечност
претварамо у напор
да све буде
пролазно.



ДРУГА ЗЕМЉА

Још постоји једна земља
ван додира и ван вида,
изнад песме, понад крви,
иза света, изван мора,
у утроби другог неба,
где је само једна тајна.

Још постоји једна земља
где казују деци тајну
исте воде са два длана,
једног млека из две сисе,
да не иду жедна пољем,
глад велику да не ћуте.

Радослав Вучковић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: