0
* 28. мај 1879 † 12. децембар 1958
Наша атмосфера, о томе нема сумње, женске је природе, она трепери под жарким пољупцем Сунца, често се наоблачи и намргоди, а кадгод хуче, бесни и запара.

* * *

Сада седим, можда последњи пут, у павиљону свога врта и пишем ове редове… Иметак може имати различите облике, па не мора бити увек материјалан, него сме да буде и духовни. Ако дозволите и тај његов облик, онда и као бескућник нећу бити сиротиња.

* * *

Тако је наше «ја» у неку руку, ковчежић у којем је смештен архив нашег живота. Но не само то; у томе ковчегу леже и сви документи живота нашег оца, деде и прадеде, лежи цела наша раса и наше васпитање. Све то утиче, као и они листићи траве, на ток нашег живота, и у томе лежи оно што се зове нашом слободном вољом…
…Па као што у нама живи целокупна историја живота на земљи, тако ћемо и ми живети у нашим потомцима. Зато смо смртни. Па и када не оставимо потомства иза нас, наш живот оставио је трага, као и она лопта која је у снегу брежуљка оцртала своју стазу. Када са врхунца брега бацим другу груду снега, она ће, када наиђе на ту стазу, осетити је, одскочиће, а можда ће и поћи њеним трагом.

Милутин Миланковић
/Наслов, фотографија и цитати преузети из часописа ИНФИНИТИ, бр. 2; Министарство науке и технологије у Влади Републике Српске, јули 2012./
 

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top