2
Мирослав Б. Душанић

КРАЈ ВЕКА, ЕПИТАФ

Обележен тамом, заслепљена вида,
у самртном часу век сакрио лице;
кућни светац болно јаукне са зида,
ужарена кућа изрони из тмице.

У општем беспућу полуделе речи,
па уместо слова казујемо бројке.
Запаљене свеће, у душама јечи:
оболеле вође кроје нам обојке.

Док мудри учитељ, више правде лишен,
у зебњи прориче неизбежне зиме —
још неуки дијак епитафе пише.

Када оду војске и када све мине,
за надгробне плоче кад остане име
хоће ли се неко срамити истине?!

Радослав Вучковић
/РИЈЕЧ, Часопис за књижевност и културу, број 3-4, година VI, јесен-зима 2013; Брчко дистрикт БиХ/

Постави коментар Blogger

Мирољуб Вучковић је рекао... четвртак, август 27, 2015


Уместо коментара

ОВДЕ ЛЕЖИ ВУКОБРАТ ВЛАЧЕВИЋ
РАБ БОЖЈИ
А ОВО УРЕЗА СИН МУ РАДОЊА
ТУГО МОЈА
А КО ЛИ ЋЕ МЕНИ

(Епитаф са надгобног споменика крајпуташа)

Мирослав Б. Душанић је рекао... четвртак, август 27, 2015

И ја се дивим крајпуташима... Преписујући их по Босни и Херцеговини
Мак Диздар постаде пјесник...

 
Top