 |
| Издавач: ЛОГОС |
КАПА
Узвраћа први другоме: “Нисам их видео”. — “Како их ниси видео — говори други — кад сам им капе стављао?” — “Па ето — вели први — капе си им стављао, али их нисам видео”. — “Да ли је то могуће?” — казује други, с дугачким брковима. “Да — говори први — могуће је “ — и осмехује се модрим устима. Тада други, који је са дугачким брковима, приступа модроустом, да би му овај објаснио, како је то могуће — капе на људе ставити, а исте те људе не запазити. Али модроусти одбија да објасни бркатоме, клима главом и осмехује се својим плавим устима.
— Ах, какав си ти враг — вели му бркати. — Ти мене, старче, завараваш! Одговори ми и не залуђуј ме: да ли си их видео или ниси?
Други, који је модроусти, још једном се осмехнуо, и неочекивано нестао, само је једна капа остала да виси у ваздуху.
— Ах, ето ко си ти! — рече бркати старац и пружи руку за капом, а капа у страну. Старац за капом, а капа у страну. Старац за капом, а капа од њега, не дајући се старцу у руке. Лети капа Њекрасовском улицом, поред пекаре, поред купатила. Из пивнице истрчава народ, гледа зачуђено у капу и одлази натраг у пивницу. А старац трчи за капом, руке је напред испружио, отворио уста; старчеве очи се замутише, бркови се клате, а коса попут перја штрчи на све стране.
Дотрчао је старац до Литејне, а тамо, пресецајући му пут, већ јури милиционер и још један грађанин у сивом оделу. Ухватили су безумног старца и повели га некуда.
А капа је заокренула надесно и полетела у правцу Неве.
Неки човек ју је видео на углу Панталејмонове, а већ на углу Фруштадске, нико је није видео.
21. јула 1938.
Данил Хармс
Нема коментара:
Постави коментар