 |
| Лидија Душанић |
Страх ме налета вјетра
И бесконачности
Ту је и напор ока да открије
Сигнале: Празнине између редова
Њихов говор — Невидљиве границе
И опкорачења
У спарним ноћима шири се чудан сан
Тежак а без форме: Кратка шетња
Поред Лабе — Вода мирује
Све је сиво и мутно
Збива се
И сабија вријеме — Тјера ме у осаму
Да тешем сопствени сандук
Кажу најбоље је дрво багремово
Мирослав Б. Душанић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
1 коментар:
У тешким тренутцима знао је сву свој бол да искаже кроз стих у само неколико ријечи. Мислим да сам га добро разумио, узвраћао стиховима који су му годили, о његовом селу и завичају. Ако сам на тај начин барем дјелић његове боли смирио, онда нека му је просто и душа нека лети рајским насељима.
Били смо пријатељи,звали смо се браћом који се нисмо познавали, из истог села, истог поднебља али један другом много чега смо рекли стихом и пером.
Мируј , драги мој брате Мирославе у спокоју сјећања на твоје стихове никада нећеш бити заборављен.
Постави коментар