0

Петнаесто јавно писмо

                    Хансу Магнусу Енцесбергеру

Немам зашто да се јавим.


Ти канда све знаш:
слушаш вести,
читаш новине,
упијаш екран.

Имаш овде своје људе,
уз сваког човека,
на сваком месту.

Не знам како да Те нађем.

Немам чиме да кренем,
не знам како да стигнем.
Небо су ми затворили,
путеве покидали.
Омча око врата стеже
докле поглед досеже.

Не знам чак ни шта бих с Тобом.

Не знам шта мислиш,
нити знам шта смераш.
Твоја ћутња ништа не говори,
а преноси се на мог брата
који тамо обитава
и стрепи да га глас не ода.

Не знам можеш ли ишта разумети.

Код Тебе се никад није догодило,
ово што се нама по ко зна који пут дешава.
Пишеш своје књиге,
лагодно их засићујеш љубављу и сновима,
а ми пунимо ранце страхом,
невољно, опет одлазимо у рат,
силазимо у блатњаве подруме
и тако се клонимо претњи,
спасавамо част
и чувамо себе за будући живот.

А Ти, као да се ништа с нама не догађа!

Смедерево, 15. октобра 1998.


Ристо Василевски


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top