0
black books
На Дрини ћуприја (фрагмент)

        Много већу узбуну од самих регрута стварале су жене, мајке, сестре и родице ових младића, које су дошле из далеких села, да их испрате, да их се још једном нагледају, да се наплачу и накукају, и да им успут покуче још последњу понуду и милошту. Пијац код моста био је пун тога женског света. Седеле су скамењене, као да чекају осуду, разговарале међу собом и с времена на време брисале сузе крајем шамије. Узалуд им је и раније по селима објашњавано да младићи не иду ни у рат ни на робију, да ће у Бечу служити цара, сити, одевени и обувени, да ће се после рока од две године вратити кућама, да и младићи из свих других крајева царевине служе војску, и то по три године. Све је то пролазило мимо њих као ветар, туђе и потпуно неразумљиво. Оне су слушале само своје нагоне и само по њима су могле да се управљају. А ти древни и наслеђени нагони терали су им сузе на очи и јаук на грло, вукли их да упорно прате док год могу, и последњим погледом још онога кога воле више од свог живота, а кога непознати цар одводи у непознату земљу, на непозната искушења и послове. Узалуд су и сада залазили међу њих жандарми и чиновници из Конака и уверавали их да нема разлога толикој претераној жалости, и саветовали да не закрчују пролаз, да не јуре за регрутима друмом и не стварају неред и забуну, јер ће се сви они здрави и живи вратити. Све је било потпуно узалудно.
       Жене су их слушале, одобравале им тупо и понизно, али би одмах затим бризнуле у плач и удариле у кукњаву. Изгледало је као да воле те своје сузе и свој јаук колико и оног због кога плачу.
        А кад је дошао час да се креће и кад су се младићи сврстали како треба у четворне редове и кренули преко моста, настала је гужва и јурњава у којој су и најприсебнији жандарми једва задржавали присебност. Жене су трчале и, отимајући се да свака буде поред неког свога, гурале једна другу и обарале. Њихови јауци су се мешали са дозивањима, преклињањима и последњим порукама. Неке су истрчавале чак пред поворку регрута коју су предводили четворица жандарма у реду, падале им пред ноге, тукући се у раздрљене груди и вичући:
             – Преко мене! Само преко мене, ојађене!
Људи су их с муком придизали извлачећи опрезно чизме и мамузе из њихове расуте косе и завитланих сукања.
Неки од регрута су, постиђени, и сами љутитим покретима гонили жене да се враћају кућама. Али већина младића певала је или подврискивала, што је још повећавало општу вреву. Оно неколико грађана, бледи од узбуђења, певали су сложно, по варошки:

             Сарајево и Босна,
             Свака мајка жалосна,
             Која шаље свога сина
             Цару у регруте.

Иво Андрић

Илустрација са интернет портала Печат

Постави коментар Blogger

 
Top