0
Мирослав Б. Душанић

Једноставно узнемирен

Пробудим се у глуво доба ноћи
А кућу заузеле неке сјенке бахате
У кухињи жаре пећ
По поду разастиру угљевље
И ритуално ходају по ватри

Има ту и других ствари
Које ме страшно оптерећују и прате

Дјеца ми отишла и не станују са мном
Никако да то пребродим
Кућа ми све више непознато острво
У таласима узбурканог океана
А ја немам снаге да тражим и пловим

Донкихотовски дух ме изневјерио
Као да се покварило нешто изнутра

А мислио сам да сам остао онај исти
Без празнине и испуњен као шипак
Да сам се мајсторски спремио за сутра
Да угризи дивљине не остављају трага
Него ломе зубе о чврсте стијене

Ујутро се тјешим да су све то варке
Са којима Господ искушава мене...

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top