0
Мирослав Б. Душанић
Теби непознатом

Пун сам свих навирућих мисли
Празнога шупљег времена
Што ме одасвуд притиска
Као поплава општег ништавила,
Или здрав разум каменог седимента
У неизмеру планине времена.
Питам се ко сам, шта сам, где сам,
И чему служе ови дани пролазности
Што нејасне црте остварују
У мрачној празној дупљи
Затрпане пећине.
                             Овде сам
И то си ти самотни мој штиоче,
Чије нит име нит лик могу знати.

Мирослав Б. Душанић
 Увек се сетим

     Увек се сетим нечег што беше слично текућем тренутку. Сетим се себе и тебе далеки мој двојниче. И тако мешају се прошли и ови дани, очи негдашње блистају и ум један исти изнесе оно што твој је живот протегнут до бескраја сећања. Тако знаш да ниси један, већ да си облак над својим данима наднесен и хладан, и спушташ се ниже до тла овога трена кад кажеш: "Увек сетим се тебе!"

Срба Митровић

Постави коментар Blogger

 
Top