 |
Ветрила
Укупно време, све оно што јесте,
(Што је било,
Што ће бити),
На овој пространој висоравни стоји
Одувек. И заувек ће бити:
Изложено игри ветрова.
Променама што их вечно кроји,
Скривено у слешпћи забити.
О чиновима узалудним и многим, о вољи
Која се диже и ломи
Непрекидно, допиру одзиви
Оних што себе држе бољим.
(...)
Овде је, док све остаје исто,
Стална мена ветрова.
Овде је ранжирна станица Еолова,
Збрка многих језика,
Писак изгубљених порука
И дубока тишина изгубљене самоће:
Све је док живи већ мртво
Застало у вечном проминућу.
(...)
Некад је кажу дворац туна био
Некаквог великаша у древном неком царству,
Али га време склонило под Брекињу
У Цареву пећину под селом:
Многе војске потом сиђоше тамо
И многи челник насмешен поверова,
Немајући куд,
У смисао жртве.
Процвета нагло из жбуња крај пута,
Божја се ливада оспе истинама
Умилним, страшним као бајка.
Шта можеш рећи у захвалу
Неомеђеном простору
Који слободу нестварну узима
Да ветровима да на вољу
И непознатим људима
Који овуда мину?
Осврћеш се и гледаш
Давне сроднике
И светло зелено
Дугих кукурузних листова.
(...)
Срба Митровић
Нема коментара:
Постави коментар