понедељак, 22. април 2013.

Мирослав Б. Душанић: Стварности су бројне

Урош Предић: Сироче на гробу
Стварности су бројне

      свако има свој штит
      са којим се брани
      свако има свој сан
      са којим се храни

милују их руке Господа и Ђавла
кад се у њима појаве позната лица
вријеме је сасвим неодредиво
некад апстрактно, некад стварно
и горе отворене ватре
у неомеђеним просторима
и чују се гласови истрајни
у крајностима: псују, заповиједају
ликују, клизе мазно и нестају у јастуку
можда негдје на трави иза угла
испод расцвјетале трешње...

стварности су бројне

цвјета перуника у баштама
и нашим двориштима
док их миришемо, наизмјенично
марширају сјенке утвара и анђела
час кроз прозор, час преко зида
облаком, димњаком, кровом
пребројавају нас и пописују
навлаче омче око врата
онда летимо зраком као птице
високо на небу и слободно
противно свим силама гравитације
и зрију јабуке у воћњацима
румене и напућене као усне
једне од успаваних Ева из комшилука

стварности су бројне

гнијезде се грабежљиве птице
у чистим и испегланим постељама
тону у ноћ
и као помахнитали кољемо свиње
одвајамо цријева, бубреге, главе
мељемо месо, и смијемо се
и плачемо с јесењом кишом
у рукама врући кромпири и хљеб
и све то замијени сунчев зрак
посади се на крсту цркве Св. Марка
и посматра кровове и пролазнике...

стварности су бројне

возимо се бесциљно улицама града
помало припити и насмијани
шетамо Калемегданом
у глави тутњи историја, захуктала се
локомотива
из камених блокова искачу чудовишта
у зарђалим оклопима
исукали јатагане и видимо сва лица
некадашњих пријатеља
ту живописну мистерију на окупу
гледају нас смијешећи се
док ватрена лава са свих страна
и свим стазама од чичка и глога
гута предјеле светих врхова...

стварности су бројне

злокобни и хистерични пламени језичци
спаљују стабла до коријена
у звјезданој ноћи мјесец
осјенчи кровове сребрном кичицом
измигоље кућни духови
фасаде проговоре гласовима старих
власника и чује се шапат
кад затрепери лишће липе,
брезе у комшилуку преиспитују
изречена проранчаства о рату
о настрадалом брату поред млина
и стрицу утопљеном у кречану
о сестри, коју изнад куће на цести
нечијом клетвом сажеже Перунов гром

стварности су бројне

попут злокобних стријела из очију
дува кошава носећи пластичне кесе
и свађамо се, и нема више никога
на сусједној клупи
и облачи се из правца Земуна
док лица не постану изобличена
нејасна и мутна, на Светој Гори
бескрајно умножена тишина
у свакој од келија, клизе воштане сјенке
које ни вријеме не може да заустави

стварности су бројне

чекамо јунаке, развили заставе, враћају се
змијолике ниске, дуге и пуне
устремљених бајонета, који парају облаке
као колоне мрава и мајских кукаца
вуку рањене и мртвачке сандуке
миришу на крв а ми их грлимо
и славимо, за њихове крваве пирове
и походе израста нова свијест
и ми јечимо, истиснути зној и
наше сузе, као водена пјена са брзака
надилазе и плаве вријеме...

стварности су бројне

-------------------------------
-------------------------
-----------------

      свако има свој штит
      са којим се брани
      свако има свој сан
      са којим се храни

Мирослав Б. Душанић

Перо Васлић

4 коментара:

Vaslić Pero је рекао...

Увијек,ама баш увијек објавиш нешто што ме обрадује.
Ово је кућа у којој је ако не рођена,одрасла моја мајка и у којој нас је увијек радо дочекивала моја баба коју смо цијели живот звали бабица,како ју је назвала њена прва унука Нада...

Мирослав Б. Душанић је рекао...

и ја се обрадујем кад снивам људе и предјеле наше, који постају све удаљенији и којих има све мање... и понекад клизне суза, она тешка људска...

Veselinka Stojkovic је рекао...

Кућа, прозори, ови прозори, ово дрво, сунчани тренутак под свитим крошњама, трава, небо, и све друго, све друго... Ова лепота, ово здравље, пуноћа... Сунце и сенка, зелено и плаво, црвено и бело, птица негде у лету, људски глас... Ово је цивилизација, ми смо далеко од ње, и све даље, све даље…

Мирослав Б. Душанић је рекао...

И тонемо у муљу који смо сами направили...