4
Урош Предић: Сироче на гробу
Стварности су бројне

      свако има свој штит
      са којим се брани
      свако има свој сан
      са којим се храни

милују их руке Господа и Ђавла
кад се у њима појаве позната лица
вријеме је сасвим неодредиво
некад апстрактно, некад стварно
и горе отворене ватре
у неомеђеним просторима
и чују се гласови истрајни
у крајностима: псују, заповиједају
ликују, клизе мазно и нестају у јастуку
можда негдје на трави иза угла
испод расцвјетале трешње...

стварности су бројне

цвјета перуника у баштама
и нашим двориштима
док их миришемо, наизмјенично
марширају сјенке утвара и анђела
час кроз прозор, час преко зида
облаком, димњаком, кровом
пребројавају нас и пописују
навлаче омче око врата
онда летимо зраком као птице
високо на небу и слободно
противно свим силама гравитације
и зрију јабуке у воћњацима
румене и напућене као усне
једне од успаваних Ева из комшилука

стварности су бројне

гнијезде се грабежљиве птице
у чистим и испегланим постељама
тону у ноћ
и као помахнитали кољемо свиње
одвајамо цријева, бубреге, главе
мељемо месо, и смијемо се
и плачемо с јесењом кишом
у рукама врући кромпири и хљеб
и све то замијени сунчев зрак
посади се на крсту цркве Св. Марка
и посматра кровове и пролазнике...

стварности су бројне

возимо се бесциљно улицама града
помало припити и насмијани
шетамо Калемегданом
у глави тутњи историја, захуктала се
локомотива
из камених блокова искачу чудовишта
у зарђалим оклопима
исукали јатагане и видимо сва лица
некадашњих пријатеља
ту живописну мистерију на окупу
гледају нас смијешећи се
док ватрена лава са свих страна
и свим стазама од чичка и глога
гута предјеле светих врхова...

стварности су бројне

злокобни и хистерични пламени језичци
спаљују стабла до коријена
у звјезданој ноћи мјесец
осјенчи кровове сребрном кичицом
измигоље кућни духови
фасаде проговоре гласовима старих
власника и чује се шапат
кад затрепери лишће липе,
брезе у комшилуку преиспитују
изречена проранчаства о рату
о настрадалом брату поред млина
и стрицу утопљеном у кречану
о сестри, коју изнад куће на цести
нечијом клетвом сажеже Перунов гром

стварности су бројне

попут злокобних стријела из очију
дува кошава носећи пластичне кесе
и свађамо се, и нема више никога
на сусједној клупи
и облачи се из правца Земуна
док лица не постану изобличена
нејасна и мутна, на Светој Гори
бескрајно умножена тишина
у свакој од келија, клизе воштане сјенке
које ни вријеме не може да заустави

стварности су бројне

чекамо јунаке, развили заставе, враћају се
змијолике ниске, дуге и пуне
устремљених бајонета, који парају облаке
као колоне мрава и мајских кукаца
вуку рањене и мртвачке сандуке
миришу на крв а ми их грлимо
и славимо, за њихове крваве пирове
и походе израста нова свијест
и ми јечимо, истиснути зној и
наше сузе, као водена пјена са брзака
надилазе и плаве вријеме...

стварности су бројне

-------------------------------
-------------------------
-----------------

      свако има свој штит
      са којим се брани
      свако има свој сан
      са којим се храни

Мирослав Б. Душанић

Перо Васлић

Постави коментар Blogger

Vaslić Pero је рекао... понедељак, април 22, 2013

Увијек,ама баш увијек објавиш нешто што ме обрадује.
Ово је кућа у којој је ако не рођена,одрасла моја мајка и у којој нас је увијек радо дочекивала моја баба коју смо цијели живот звали бабица,како ју је назвала њена прва унука Нада...

Мирослав Б. Душанић је рекао... понедељак, април 22, 2013

и ја се обрадујем кад снивам људе и предјеле наше, који постају све удаљенији и којих има све мање... и понекад клизне суза, она тешка људска...

Veselinka Stojkovic је рекао... четвртак, јул 10, 2014

Кућа, прозори, ови прозори, ово дрво, сунчани тренутак под свитим крошњама, трава, небо, и све друго, све друго... Ова лепота, ово здравље, пуноћа... Сунце и сенка, зелено и плаво, црвено и бело, птица негде у лету, људски глас... Ово је цивилизација, ми смо далеко од ње, и све даље, све даље…

Мирослав Б. Душанић је рекао... петак, јул 11, 2014

И тонемо у муљу који смо сами направили...

 
Top