Miloš Crnjanski (Милош Црњански): Sumatra (Суматра)

Sumatra

Now we are carefree, light and tender.

We just think: how quiet are the snowy

peaks of the Urals.

If a pale figure makes us sad,

the one we lost to an evening,

we also know that somewhere, instead of it a rivulet

flows and is all red.

Each love, each morning in a foreign land

envelops our soul closer by its hand

in an endless tranquility of blue seas,

in which red corals glitter

like the cherries of my homeland.

We wake at night and sweetly smile

at the Moon with its bent bow

and we caress those distant hills

and the icy mountains with our tender hand.

© by Aleksa Stojković (Алекса Стојковић)

Суматра

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега, румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,
душа нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвена зрна корала,
као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.