Милош Црњански / Miloš Crnjanski

Серената

Чуј, плаче Месец млад и жут.

Слушај ме, драга, посљедњи пут..

Умрећу, па кад се зажелиш мене,

не вичи име моје у смирај дана.

Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен,

а не твоје страсти, ни чланке твоје голе,

но стисак грања руменог увенулог.

А кад те за мном срце боли:

загрли и љубиграну што вене.

Ах, нико нема части ни страсти,

ни пламена доста да воли мене:

Но, само јабланови вити

и борови пусти, поносити.

Но, само јабланови вити

и борови пусти, поносити.

(Поткамиен у Галицији 1915.)

Serenata


Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.


Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.


Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.


A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti,
ni plamena dosta da voli mene:


No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.


(Potkamien, u Galiciji, 1915.)

Serenade

Hör, wie der Mond weint, jung und gelb.
Hör mich, Liebste, noch ein letztes Mal.

Ich sterbe, sehnst du dich zurück nach mir,
rufe, wenn der Tag sich neigt, nicht meinen Namen.
Hör den Wind im gelben, welken Laub.

Er singt dir: den Herbst hab ich geliebt,
ich liebte weder deine Lust noch deinen Leib,
nur die Umarmung der rot verwelkten Zweige.

Und wenn du dich im Herzen nach mir sehnst:
umschlinge und küsse einen toten Ast.
Ach! Ehre fehlt und Leidenschaft,
mich zu lieben, hat kein Feuer genug Kraft:

Nur die Pappeln, hochgewachsen schlank,
und die Föhren, stolz und einsam, krank.
Nur die Pappeln, hochgewachsen schlank,
und die Föhren, stolz und einsam, krank.

(Potkamien, in Galizien, 1915.)

Пролог

Ја видех Троју, и видех све.
Море, и обале где лотос зре,
и вратих се, блед, и сам.
На Итаки и ја бих да убијам,
ал кад се не сме,
бар да запевам
мало нове песме.

У кући ми је пијанка, и блуд,
а тужан је живот на свету, свуд -
изузев оптимисте!
Ја нисам певац проданих правила,
ни ласкало отмених крава.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.

Нисам патриотска трибина.
Нит марим за славу Поетика.
Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина,
нити да будем народна дика.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.

Али: или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више,
небу, што високо, звездано мирише,
ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све,
ђаво носи.

(1919.)

Prolog

Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.

U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevac prodanih pravila,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobođava.

Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.

Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.

(1919.)

Prolog
 
Văzut-am Troia, şi-am văzut toate.
Mare, şi maluri cu lotus în floare,
şi m-am întors, singur, livid.
În Ithaka şi eu aş vrea să ucid,
dar dacă nu se poate
măcar să recit
puţină noutate.
 
În casa mea-s beţii, bacanale,
iar viaţa-n lume, oriunde,-i o jale –
exceptând optimiştii!
Eu nu sunt bard drepturilor vândute,
nici lingău distinselor cornute.
Eu cânt pentru cei trişti:
că tristeţea pe toate le face trecute.
 
Tribună patriotică nu sunt.
Nici mă sperie-a Poeticei fală.
Peste Ćurčin şi Krleža nu mă avânt,
nici mă vreau o fală naţională.
Soarta mea e străveche,
iar versurile, puţin, sunt noi.
 
Dar: ori viaţa ceva nou să ne-aducă
iar sufletul ne înseamnă un grad în plus
spre cerul cu-aromă de stele, de sus,
ori, şi pe noi, şi poeme, şi Ithaka, tot,
dracu ne-ducă!