0
На улици

Кад светиљке сину
и улице пођу у висину,
у тами стојим ја
На свему што дође
мој осмех засија.

Нестану боли окови и лаж,
од мог погледа зависи сва драж
свега што прође.
Жене пролазе и облик губе,
смеше се, па ми приђу да ме љубе,
а ја им нову сенку дам.

И док тио замагли ноћ
улице пуне сени,
ја имам неба безграничну моћ,
сви боли света скупе се у мени.

Ко цветићи бели са месеца
рађају се по улици деца.
Од осмеха мог умире дан,
и сваког кога погледам
стиже моја судба срећа и ан.

Кад махнем руком неотице
нове звезде сину.
Тад сјајан тужан цео град
личи на моје лице.

Сви иду у небо да ме виде
по улици звезда и сребра.
Ја стојим распет сам на зиду,
а Месец ми благо пробада ребра.

Милош Црњански



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top