 |
Седим на једном гробу. Спавао сам добро. Кад се пробудих видех да сам спавао на гробу. Она се звала Неве Бенуси. Да, лежала је мирно, под земљом. Живела је тринаест година. То је била моја најчистија брачна ноћ. Око нас стајаху мрачни кипариси, а ја сам се смешио весео. Из далека беле се ледени Алпи, чине се као срећа, бескрајна срећа земље. Ја нећу дуго, враћам се у Баден, носим неке цифре. Деца трче по гробљу одрпана и бледа и вичу: »un soldo, un soldo, signor sottotenente«. Жене са џабровима и обрамицама љуљају се на дивним чланцима, а мени дође да се грохотом насмејем једном попу, црног, мајмунског лика, што долази и гледа ме зачуђено, јер сам спавао на гробљу и зевам и умивам се на ко зна чијем гробу. Опет ће ми се јадати колико смо исекли слика у цркви, покрали олтар, скинули и прозоре, најзад понудиће ми рижото. Мој осмех се заори, вадим једну кришку из шпага, она је румена, загризем је и насмејем се. Али све је то ради зоре. Зора нам је увек помутила мозак. Он ће ми показати свог магарца, једино што му оставише, и говорити ми о реуми, па ћемо после у његову малу црквицу. Љубичасте и златом извезене његове одежде умириће моје очи. Вино у путиру сетиће ме жртве и мистичне литературе и ја ћу се смирити. Данас нам стиже Он. Он је наша крв, али Он има још мање стида него ми, последње слуге дивне Аустрије. Захориће се грдно »gradua-le«, ђенерал ће стајати гологлав, бубњеви ће лупати, виолине и оргуље мирисне од тамјана певаће једној невиној мајци, у даљини ће грувати топови. А када изађемо обасјаће нас сунце. Ја ћу са једним Немцем говорити о Наполеону и Дебисију, после са једним Чехом о царици, о којој се проносе чудни гласи, затим ће ми приступити један Словенац. Он ће ми причати анегдоте, прво о Грохару, а после о војводи Мишићу, тајно и тихо. Међутим ће хиљаде дефиловати. Рачунамо на сто тисућа мртвих. И сви ћемо бити задовољни. За ручком ћемо спомињати детињство, орфеуме, школе. Сваки ће причати о рату, славити, колико то генералов поглед допушта, свој народ. Препираћемо се тихо о Немцима, који су разбојници и о Французима за које каже генерал да су педерасте. И тако ће нам проћи дан. Сутра ће почети напад. Данас ћемо чекати да генерал удари на мало звонце и да знак, да сваки сме припалити свој тутун. Гледаћемо сваки у свој дим и опет ће бити завршен један дан. Али ће доћи лепше столеће, оно увек долази.
Милош Црњански
 |
Нема коментара:
Постави коментар