 |
| Загреб (1920) |
Хришћанска и индијска мистика подале су крајње и најдубље знаменовање идеји о Спасу Душе. Љубомир Мицић очевидно није исцрпио свих значења те мисли, он није чак ни захватио доста дубоко. Но нешто је ту. Главно је, да је барем почео мислити на њу и да је ставио тај натпис на чело својих стихова. Колико не би било код нас добрих грађана запрепаштено самом примједбом, да је и за тобоже чисту умјетност нешто најосновнијега Етика Откупљења? Јер треба коначно почети мислити и на Душу, коју толико занемарисмо са нашим ситним легендама о ситним људима и ситним приликама, да скинусмо с дневног реда и све мисли о превратноме друштвеном ослобођењу.
Нема коментара:
Постави коментар