0

18.

Погледах уназад и видјех, ништа ме
не пријечи да се вратим; ни море, ни шума
не стајаху на мојем путу — не имах кроз
нешто проћи. Вратити се могао нисам,

ни тада, ни касније, када на повратак
више и не помишљах — сав се предадох коби,
из свемира гледаху на мене очи
светаца још живих. Али обратити се ипак

нисам могао посљедњем зраку свјетла
што се плазио иза мене, змији жутој слично,
скривајући се увијек у недостижној тмини.
Ходах даље, као да ме нетко чека сред

Пустиње, И руком бих махнуо кроз зрак.
Охрабривао сам се тако, хтио сам бити
миран, осјећао нисам ни хладноћу, ни жар —
а што све не бих дао сада да оћутјети могу

животиња удаљених топли дах.

Марија Чудина


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top