5

УМЕТНОСТ И ДОСАДА (фрагмент)

Данас уметници не утичу на нас непосредно, иако нам је преко потребно опште поједностављење. Ма колико расправљали о „апсолутно лепом” и многим другим метафизичким, апсолутним стварима, елементарна суштина уметности увек ће бити то да један човек преко уметничког ефекта жели да ступи у контакт с другим човеком. Због чега нам је потребан тај контакт? Да ли да бисмо заједно клекли пред лепим? А можда постоје други, практичнији, конкретнији и личнији разлози? Могу да напишем књигу, јер желим да други схвате моју најдубљу суштину, али не желим да о мени размишљају површно и погрешно. Такође могу да пишем због властитог развоја и обогаћивања психичког живота, стварајући између себе и других људи целу мрежу међусобне зависности, доводећи до судара између мене и света. А можда желим и да својом личношћу доминирам над другима или, напротив, да се препустим стваралачкој психичкој пресији читалаца, као и да толим неке своје мржње и љубави. Објављивање књиге није само одавање части богу уметности, нити чин чисте контемплације већ — бар понекад — чињеница од суштинског значаја у пишчевом приватном животу. Да би тако било књига уопште не мора да буде лепа и успела, јер каткад гора дела врше на нас највећи утицај.


Увек ме запањује посебно истицање метафизичке, естетичке, друштвене улоге уметности, а изоставља најличнија страна уметничког стваралаштва. Коначно, када је реч о генијалним делима, можемо себи допустити луксуз гледања на њих као објективне и апсолутне вредности. Када је реч о мање генијалним делима, тј. њиховој огромној већини, прихватање апсолутизујућег становишта не би било нарочито разборито. Лични став човека који намерава „да буде уметник” и „ствара уметност” увек заудара на некакву надменост, мада не би било пожељно донекле заменити редослед наших брига. Уместо да у први план ставимо уметност, а у други — евентуално промене и побољшања наше личности, савршено бисмо могли почети од личности, допуштајући уметности да донекле спонтано настаје на маргинама наших борби с другима. Уместо да ствара уметност која би покретала људе, можемо да их покрећемо, а после малчице да причекамо и видимо која врста уметности ће настати из тог покретања. Тај начин можда би понудио осећање стварности и интуиције моменталног ефекта, способност за експресију, која смо тако рећи сасвим изгубили. Изаћи мало из уметности и побринути за властиту личност и друге личности — ето то се чини најбољом методом овлађивања „фундаментима и циљевима”, као и данашњом лошом формом.


Научили смо да омаловажавамо „друге људе”, тј. читаоце и кад нам неко каже да би требало више да водимо рачуна о њима, одмах помислимо да нам саветује да фабрикујемо дебеле романчине с узбудљивим интригама. Међутим, не ради се о томе. Нико нас не приморава да повлађујемо тривијалним укусима и тупим умовима. Напротив, култура не настаје из пријатне идиле с тупанима већ из жестоке и драматичне борбе и уопште не морамо да пишемо за читаоца, с обзиром на то да можемо да пишемо против читаоца, зарад владавине над читаоцем или читаочевих реакција и не због свих читалаца већ само за образоване читаоце. Једина ствар која нам доликује јесте сналажење без читаоца и даље међусобно, смртно досађивање придавањем части идолу уметности. Са задовољством већ предосећам настанак нове, непосредније и практичније, људскије, мање божанске књижевности која ће настати из наше свесне воље за стварањем себе — посредством других људи — нових и изненађујућих форми које су резултат духовне, непосредније и интензивније сарадње него што је данашња. Да оба та срећна времена што пре наступе, јер је веома тешко подносити оно што се сада догађа.

Витолд Гомбрович 
/Из: La Nación (Buenos Aires), 11. јун 1944. - Пријевод: Бисерка Рајчић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Veselinka Stojkovic је рекао... понедељак, децембар 05, 2016

Дневник Гомбровичев огромна је књига. А Бисерка права бисерка.
Потражих запис о Дневнику, не успех да га нађем. Какво је било задовољство читање Дневника!...
Хвала!

Veselinka Stojkovic је рекао... среда, децембар 07, 2016

Погрешила сам: то је био Груђински, Дневник писан ноћу.

Veselinka Stojkovic је рекао... среда, децембар 07, 2016

Преводилац је такође Бисерка Рајчић.

Мирослав Б. Душанић је рекао... петак, децембар 09, 2016

Нажалост ДНЕВНИК ПИСАН НОЋУ од Густава Херлинг-Груђинског нисам читао. Али познајући преводилачки опус Бисерке Рајчић вјерујем да је вриједан пажње, као што то заслужује и Витолд Гомбрович са својим есејима и дневничким записима...

Veselinka Stojkovic је рекао... петак, децембар 09, 2016

За мене је био откриће.

 
Top