понедељак, 05. децембар 2016.

Витолд Гомбрович: УМЕТНОСТ И ДОСАДА (фрагмент)


УМЕТНОСТ И ДОСАДА (фрагмент)

Данас уметници не утичу на нас непосредно, иако нам је преко потребно опште поједностављење. Ма колико расправљали о „апсолутно лепом” и многим другим метафизичким, апсолутним стварима, елементарна суштина уметности увек ће бити то да један човек преко уметничког ефекта жели да ступи у контакт с другим човеком. Због чега нам је потребан тај контакт? Да ли да бисмо заједно клекли пред лепим? А можда постоје други, практичнији, конкретнији и личнији разлози? Могу да напишем књигу, јер желим да други схвате моју најдубљу суштину, али не желим да о мени размишљају површно и погрешно. Такође могу да пишем због властитог развоја и обогаћивања психичког живота, стварајући између себе и других људи целу мрежу међусобне зависности, доводећи до судара између мене и света. А можда желим и да својом личношћу доминирам над другима или, напротив, да се препустим стваралачкој психичкој пресији читалаца, као и да толим неке своје мржње и љубави. Објављивање књиге није само одавање части богу уметности, нити чин чисте контемплације већ — бар понекад — чињеница од суштинског значаја у пишчевом приватном животу. Да би тако било књига уопште не мора да буде лепа и успела, јер каткад гора дела врше на нас највећи утицај.


Увек ме запањује посебно истицање метафизичке, естетичке, друштвене улоге уметности, а изоставља најличнија страна уметничког стваралаштва. Коначно, када је реч о генијалним делима, можемо себи допустити луксуз гледања на њих као објективне и апсолутне вредности. Када је реч о мање генијалним делима, тј. њиховој огромној већини, прихватање апсолутизујућег становишта не би било нарочито разборито. Лични став човека који намерава „да буде уметник” и „ствара уметност” увек заудара на некакву надменост, мада не би било пожељно донекле заменити редослед наших брига. Уместо да у први план ставимо уметност, а у други — евентуално промене и побољшања наше личности, савршено бисмо могли почети од личности, допуштајући уметности да донекле спонтано настаје на маргинама наших борби с другима. Уместо да ствара уметност која би покретала људе, можемо да их покрећемо, а после малчице да причекамо и видимо која врста уметности ће настати из тог покретања. Тај начин можда би понудио осећање стварности и интуиције моменталног ефекта, способност за експресију, која смо тако рећи сасвим изгубили. Изаћи мало из уметности и побринути за властиту личност и друге личности — ето то се чини најбољом методом овлађивања „фундаментима и циљевима”, као и данашњом лошом формом.


Научили смо да омаловажавамо „друге људе”, тј. читаоце и кад нам неко каже да би требало више да водимо рачуна о њима, одмах помислимо да нам саветује да фабрикујемо дебеле романчине с узбудљивим интригама. Међутим, не ради се о томе. Нико нас не приморава да повлађујемо тривијалним укусима и тупим умовима. Напротив, култура не настаје из пријатне идиле с тупанима већ из жестоке и драматичне борбе и уопште не морамо да пишемо за читаоца, с обзиром на то да можемо да пишемо против читаоца, зарад владавине над читаоцем или читаочевих реакција и не због свих читалаца већ само за образоване читаоце. Једина ствар која нам доликује јесте сналажење без читаоца и даље међусобно, смртно досађивање придавањем части идолу уметности. Са задовољством већ предосећам настанак нове, непосредније и практичније, људскије, мање божанске књижевности која ће настати из наше свесне воље за стварањем себе — посредством других људи — нових и изненађујућих форми које су резултат духовне, непосредније и интензивније сарадње него што је данашња. Да оба та срећна времена што пре наступе, јер је веома тешко подносити оно што се сада догађа.

Витолд Гомбрович 
/Из: La Nación (Buenos Aires), 11. јун 1944. - Пријевод: Бисерка Рајчић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

5 коментара:

Veselinka Stojkovic је рекао...

Дневник Гомбровичев огромна је књига. А Бисерка права бисерка.
Потражих запис о Дневнику, не успех да га нађем. Какво је било задовољство читање Дневника!...
Хвала!

Veselinka Stojkovic је рекао...

Погрешила сам: то је био Груђински, Дневник писан ноћу.

Veselinka Stojkovic је рекао...

Преводилац је такође Бисерка Рајчић.

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Нажалост ДНЕВНИК ПИСАН НОЋУ од Густава Херлинг-Груђинског нисам читао. Али познајући преводилачки опус Бисерке Рајчић вјерујем да је вриједан пажње, као што то заслужује и Витолд Гомбрович са својим есејима и дневничким записима...

Veselinka Stojkovic је рекао...

За мене је био откриће.