0

ОТАЦ

сједимо на клупи од искривљеног дрвета
што је давно изрезано у кундаке
и сад сања само себе
авлију, трешњу и мјесец

лебди као неразумљив знак
стављен изнад пјесме
писане на брзину
с пуно вјере у ријечи

ноге и руке су му од гранчица
палих по њој

очи му свијетле
као небо иза срушених кућа


Менсур Ћатић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top