0

САН РУСКЕ НОЋИ

Са циганским романсама у
Ушима и нешто непотребних
Ствари, са миразом у звијездама,
Без мрвица на путевима
Одлазим сама,
Тамо гдје су сви
Тако сами…

Лутаћу са мјесечином по
Степи, преклињати можда
Случајног пролазника да ме врати,
Плашити мјесец мотиком,
Јер умислићу да ме за Тебе прати…

Можда некога и упознам, и знам:
Узалуд ће покушавати да ме схвати
Нудити га чајем мјесто топлим смијешком
Молити да ми објасни ко сам,
И вјероваће…
Да сматрам те грешком…

Ћутати и шетати улицама
Гдје је свако лице обликовано сјетом
У дугим зимским ноћима слушати
Језиве приче и пргаво к’о увијек
претварати да се
Не плашим…

                              ...
О, сањам Русију да останем далеко,
Али да с мјесечевом барком дођеш по мене
И заувијек ме вратиш…

Александра Мариловић


БРАНКОВО КОЛО, СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

Постави коментар Blogger

 
Top