 |
*Који су то моменти битно утицали на Вашу личну судбину?
«Много је момената урезано у моје сећање, а неки од њих су неизбрисиви. Најранија сећања чувају рат, војске, припрему пакета за оца у немачком заробљеништву, кога ја нисам ни познавао, његов долазак из заробљеништва, полазак у школу...
За оца се везује и његова одлука да се школујем, а за његову трагичну смрт у 34. години и чињеница да је то школовање прекинуто. То је вероватно најсудбоноснији догађај моје младости.
А онда, најпре та смрт од удара струје, коју петнаестогодишњак мора осетити, али је не може разумети. Жалост у породици, сиромаштво, окретање пољопривредним пословима. То је време урањања у живот, стапања с природом, време замишљености над човековим удесом и спознања да је природа неосетљива за људске болове. Пратеће су биле зимске ноћи и дуга причања старијих из куће и комшилука; дуги летњи дани на њиви, уз монотону обраду земље коју је мајка олакшавала казивањем јуначких епских, по правилу жалних песама, које памтим и по томе што копам и слушам, а онда кад не могу више да издржим над оживљеном судбином Гојковице или војводе Каице, одлазим да мало прилегнем у хладу неке крушке, у ствари да се исплачем, јер сам то могао чинити само у осами. Моји су имали разумевање за моје повлачење, јер сам као ,,школарац“ заиста био ненавикнут на дуге и тешке послове, а и нека болест већ се опасно хватала мога срца.
Мислим да је то време мојих првих песама. И оне су биле елегичне, скоро морбидне. Затвара се видик. Све је водило оболевању мога срчаног мишића, и то у осамнаестој години. Зар о томе не говоре стихови ове песме:
На празне крошње црвено облачје,
и глухе птице отпалих крила;
рањени коњи сустали у касу,
вуку се болно и отаву пасу,
а жута дуга над њима се свила...
Мислим да из тога времена, из времена моје ране младости која би требало да је весела, немам ни једне веселе песме.»
Недељко Богдановић
«Много је момената урезано у моје сећање, а неки од њих су неизбрисиви. Најранија сећања чувају рат, војске, припрему пакета за оца у немачком заробљеништву, кога ја нисам ни познавао, његов долазак из заробљеништва, полазак у школу...
За оца се везује и његова одлука да се школујем, а за његову трагичну смрт у 34. години и чињеница да је то школовање прекинуто. То је вероватно најсудбоноснији догађај моје младости.
А онда, најпре та смрт од удара струје, коју петнаестогодишњак мора осетити, али је не може разумети. Жалост у породици, сиромаштво, окретање пољопривредним пословима. То је време урањања у живот, стапања с природом, време замишљености над човековим удесом и спознања да је природа неосетљива за људске болове. Пратеће су биле зимске ноћи и дуга причања старијих из куће и комшилука; дуги летњи дани на њиви, уз монотону обраду земље коју је мајка олакшавала казивањем јуначких епских, по правилу жалних песама, које памтим и по томе што копам и слушам, а онда кад не могу више да издржим над оживљеном судбином Гојковице или војводе Каице, одлазим да мало прилегнем у хладу неке крушке, у ствари да се исплачем, јер сам то могао чинити само у осами. Моји су имали разумевање за моје повлачење, јер сам као ,,школарац“ заиста био ненавикнут на дуге и тешке послове, а и нека болест већ се опасно хватала мога срца.
Мислим да је то време мојих првих песама. И оне су биле елегичне, скоро морбидне. Затвара се видик. Све је водило оболевању мога срчаног мишића, и то у осамнаестој години. Зар о томе не говоре стихови ове песме:
На празне крошње црвено облачје,
и глухе птице отпалих крила;
рањени коњи сустали у касу,
вуку се болно и отаву пасу,
а жута дуга над њима се свила...
Мислим да из тога времена, из времена моје ране младости која би требало да је весела, немам ни једне веселе песме.»
Недељко Богдановић
 |
| ISSN 2335-013X |
Нема коментара:
Постави коментар