 |
Сад смо чекање, препуна софра
Што чека на госте...
Остало ми је много сати
Kада бих их бар
Могла послати преко птица,
Некако у пакету
Заљубљеним на растанку
Можда се предомисле;
Или случајним сусретима
Можда постану вјечни...
Некоме очајно ове минуте
Требају, ја их се ето, одричем
Јер
Сад смо ћутање
Препуна софра за којом
Нема ко да наздравља и да се смије...
Александра Мариловић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар