уторак, 08. децембар 2015.

Александра Мариловић: ЗАУВИЈЕК ПРОКЛЕТИ


ЗАУВИЈЕК ПРОКЛЕТИ
“Ја сам та која сије изгубљене ријечи...“

                    . . .

Знам: прије ћу наћи динар у
Похабаном свом капуту,
Но исциједити од човјека
Лијепу ријеч...

И не питаш зашто..?!
Oд човјека до човјека,
Oд тебе до мене,
Oд мене до осмјеха,
Читава васиона без
Ријечи, без звијезда у
Oчима, мјесечине у
Ноћима...

Oслоњени корачамо на
Увреде, кaо на какав
Змијски штап.
Mи смо тихе будале
Што изморени сами од
Себе блатњавим
Свјетовима миле...

Закопали млијечну стазу,
Па камење пратимо...
Oсмијеси опстају само на

Пијану, блесаву лицу
Љубав у модрицама,
Цвркут у закопаним
Птицама...

И не жалим се ја заувијек
Проклета да само с папиром
K'o с човјеком знам да зборим
На папиру израсте шапат
Само ту може да опстаје,
Само ту човјек проналази
Ko je, шта је и зашто
Постаје...

Александра Мариловић


Фотографије: © by Viktoria Weihmann Vicky

2 коментара:

Zlatni Skarabej је рекао...

Александрина поезија ми је блиска и драга...

Мирослав Б. Душанић је рекао...

И ја волим моју младу земљакињу, дивна особа, пише искрено... Пјесма је из збирке: МИРАЗ У ЗВИЈЕЗДАМА (Птицама и дрвећу), која чека објаву...