 |
| © by мелодия |
откад више нема људи у мојој соби
почео сам да их тражим у књигама
а онда сам срео Њега који ми рече:
душа ти је изгубљена мислиш
занавијек
не чуди се превише
чудни су људи и ти када си им чудан
док се земљи не предаш
немој да ти дани пролазе упразно
гријех је стојати беспомоћно
у пјесничком мраку
јер ми смо сами своји спаситељи
призови из далеке прошлости
свијетле слике
и нека ти срце буде раздрагано
изађи напоље
подијели их успутним пролазницима
многи од њих ће ти из захвалности
покуцати на врата
Мирослав Б. Душанић
Onako kao što sam ja izišla iz svog mraka, želim da i tebe, u nekim budućim pesmama sretnem ushićenog onom Iskonskom (radošću) koja ne da da se šapuće, nego da se "zavrišti i čuje se do neba" (tu si u pravu)... Izvini, lakše mi je bilo da ti ovde odgovorim, a tvoja pesma mi je dala povod...
ОдговориИзбришиZanimljiva, poetika, pomalo pateticna, ali sustinska.
ОдговориИзбриши