Дио писма пронађеног у боци, у водама једног великог свјетског океана

© by StellaN

Драга моја Хана!

Иако са великим закашњењем сазнао сам за твоја обраћања мајци. Била су три, рекли су ми припити морнари у лучком ресторану. Испијали су рум и оплакивали лимуново дрво на некој удаљеној обали. „Не, ми нисмо пијани“, говорили су у хору, „ми смо само опијени мирисом лимуна.“ Хтио сам да их одобровољим, да им наручим боцу рума, да их частим да бих сазнао име обале и још понешто. Али, увијек то проклето „али“. Утопили су се у масовној тучи, која је избила из мени необјашњивих разлога, и ножеви су сијевали, и летјеле су боце, и текла је крв... И прије него што је један од њих издахнуо, прозбори: „Хана“. Остали су се, на моје запрепашћење, изненада изгубили у лавиринту уских улица овог приморског града...

Мирослав Б. Душанић

© by ingor

He could have said: But the winds cannot be denied, bringing as they often do a future that is impossible to ignore.

You, are the wind that I did not anticipate, the wind that has gusted more strongly than I ever imagined possible. You are my destiny....When I woke, I felt empty and alone. The dream did not comfort me. Rather, it made me ache inside because of what I had done to us, and I began to cry. I am praying that you will let me come back to you, this time forever…....Another message in a bottle....

Alexandra Einstein