 |
Љубави, недовршене...
Био сам у твојој пјесми истражитељ љепоте,
заједно с птицом, и сунцем, и влажним
пијеском испод твојих стопала.
Гледале су ме крошње јасика и бреза,
док су траве мирисале
на ко зна коју по реду кишу.
Вољела си ме страсно пише у стиху,
и да си имала крила не би никад стала,
још би небом лепршала.
... А онда си ме из пјесме протјерала,
допустивши новом лицу да се њоме креће,
неким другим предјелима
у којима није било ријечних обала,
ни влаге на трепавицама,
само сасушена маховина, и неке стијене
топле и нијеме.
И вољела си то лице умјесто мене,
читаве двије строфе страсно,
а кад је пала ноћ, нестао је
и ти си заплакала, неутјешно и гласно...
Мирослав Б. Душанић
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
 |
Čitam... Divno!
ОдговориИзбриши