Запис лелека матере Стојана Петровог
Ко сам до робиња у зноју горућем
гору газим гору разговарам
срце ми у гори изгори
а никог брига није
Ни тебе сине Стојане
Четири руке да имам или више
а не двије не би помогло
и даље би из руке у руку муку
превртала као врућу погачу
За тебе сине Стојане
И тако од јутра до сутра
вријеме отиче а немам времена
да вријеме одбројавам
ни своје ни туђе
Због тебе сине Стојане
Лако је потегнути и повући
и оружје и оруђе
a ријеч изречена не повлачи се
она се прашта или навијек куди
Не гријеши душу сине Стојане
Ни птице се не убијају нехотице
још мање насумице
а камоли људи
па зашто ме све ово снађе
Мој Стојане мој горски јаблане
Мирослав Б. Душанић
Snažna, jako dojmljiva i potresna slika majke i njenog vapaja. Divna, divna poezija! Utisak koji ostaje nakon čitanja je gorak, ali zato lepota kojom nas daruješ je neopisiva!
ОдговориИзбриши