Дејан Бабић: Четири пјесме

Блискости

лако мирише ноћ:

вјечитост која се одлучила за мјесечево срце.

поноћни мирис наги у полутами

и загледана, загледана душа пјесме

затрепере

птичији одласци из прашине.

мислим

о преношењу ћутње са кољена на кољено

сјенка зграде

заклонила је посљедње тренутке-

једног мирног

тренутка

Улице птица

ноћ?

материца сјенки.

бескрајно мокра новембарска улица-

призор што се непрекидно преображава

у самог себе

небо је кап кише

небо је кап кише.

лахор,

дах у мислима високих крошњи

град вјероватно

све до свитања

неће примијетити своју тишину

У стаклу

не варам се

очи су ми понешто нарасле

од мирног посматрања.

напољу:

мале градске птице

миришу земљу,

разбацују безбојне гранчице,

улијећу, враћају се...

вријеме

се успиње и пада

и лебди

и упија.

Ноћно

кишна јунска ноћ.

блага магла додирује

улично свјетло

негдје

сигурно постоји сан

сан о тишини

неизговорив,

коштан

и стар.