Док сам ја био ту
Она је стражарила тихо као сјенка
Пред мојим вратима
Брижно погнута.
Она је била бедем
Самац
У зрцалу мјесеца.
Расуте звијезде је упорно збрајала
И у њедра свјетлост и топлоту
Пластила.
И нага се свјежим копривама
Подавала
Исконски ритуално.
Цијеђ од чемерике справљала
На свој древни начин
И испијала да не би заспала.
И све је радила с ватреном
Жестином
Само да бих ја мировао.
Негдје пред зору је расплела косу
И тихо јецала
Тужбалицу.
Из даљине и сасвим близу
Дивљали су бубњеви и
И плакала дјеца.
Стварно предуго
Али
Шта сам ја ту мог'о?
Мирослав Б. Душанић
(Мај 2008./Септембар 2011.)
Amigo Miroslav, los gemidos de un niño antes del amanecer debe ser tan desgarrador como fatal para su personalidad.
ОдговориИзбришиEs un sentido poema de magia y aprendizaje a vivir.
Un fuerte abrazo, amigo Miroslav.