 |
| Мирослав Б. Душанић |
У круг...
У зору, омчу око врата.
(Како то већ бива,
Кад силном није по вољи.)
Јутром, сунце расплињује зраке.
(Испија се медовина,
За снагу и нове подвиге.)
У подне, зној облива чело.
(Знакова побуне нема,
Али никад се не зна.)
Навечер, куцања на нова врата.
(Тишина је увијек сумњива,
Сумњивија од усклика.)
У поноћ, гасе цигарете на новом лицу.
(Чудом се чуде,
Да још увијек не признаје ништа.)
У зору, омчу око врата.
(Како то већ обично бива,
Са свима пркоснима.)
Мирослав Б. Душанић
П. С.
- Е, имао је муда!
- Будала, боље да је отворио уста.
- Не би се измијенило ништа.
- Одјеби, сувише је касно.
- Можда би и рекао да је знао!
- Пасја сорта! Сви они знају само ћуте. Има један да пропјева.
- Макар и не знао ништа.
- Макар и не знао ништа.
La poesia grita aunque no digamos nada, un abrazo desde Chile,
ОдговориИзбришиMuchas gracias!
ОдговориИзбришиEl lento, largo y pausado transcurso del día y la noche, desvelan un lento, largo y pausado, reposo en donde sólo se puede esperar.
ОдговориИзбришиAmigo Мирослав, espero que esta larga convalecencia pase con la rapidez que te deseo.
Un fuerte abrazo, amigo Мирослав.