Из пјесничке радионице Јакова Шантића

* 1882   † 02. августа 1955

ИЗ ТУЂИНЕ

Далеко су села, обале и горе
И голубље небо домовине драге,
И сањиве шуме, и широко море,
И вечери сјетне, божанске и благе. –

Далеко, далеко, бескрајно далеко
Оно топло сунце што ми живот даде,
И с њиме све што је ужасно и дивно –
Мој дух и срце, сву срећу и јаде...

Ах, у мом је срцу много сјете, много!
Ћутим,  кô кад слушам бôни пљусак кише,
Да спомени давни буде се у души
И у срцу нешто јеца све то више...

Јаков Шантић

Едиција ЖИВА БАШТИНА
Свет књиге и Институт за књижевност и уметност Београд
Приредио Станиша Тутњевић 

НОСТАЛГИЈА

Далеко су села, планине и горе
И голубље небо домовине драге
И сањиве шуме, обале и море
И вечери сјетне, божанске и благе!

Далеко, далеко, бескрајно далеко!
Оно топло сунце, што ми живот даде
И све што ј' у њему ужасно и дивно –
Мој дух и срце, сву срећу и јаде!

– Ах, у мом је срцу много сјете – много;
Ћутим – кô да чујем бони пљусак кише,
Што расплиња тугу, која сузе хоће
Зовући из духа све што има више!

Далеко су села, планине и горе
И голубље небо домовине драге,
И сањиве шуме, обале и море
И вечери сјетне, божанске и благе!...

Јаков Шантић