 |
| Николић и Тадић |
Нису их однијели ратни вихори
Јер они су учени људи
Они знају да планирају и предвиде
Кад затреба (а то је код нас тако често)
Пронађу најбоље заклоне
Зато их и данас срећемо по галеријама
И холовима музеја
Надмено и мудро упиру прстом
Показују даљине
Које су они давно освојили
И ћуте упитно и загонетно
Јер само они познају хоризонте
Кад затреба (а то је код нас тако често)
Хитро се у скупоцјене лимузине смјесте
И дођу да нас смирују и тјеше
Они су наши неимари
Који се неуморно жртвају
И само за нас мостове граде
Преко потока и преко ријеке
Па и оне које народе и државе спајају
Јер они су учени људи
И знају како да из моћних извора
Потребну енергију црпе
Њих не односе ратни вихори
Кад затреба (а то је код нас тако често)
Они су сасвим опуштени
Као туристи на пропутовању
Иако на длановима носе нашу крв
И управљају нашим животима
Они дијеле осмијехе
Са само њима својственом лакоћом
Док из њихових чела
На хиљаде звијезда водиља свијетли
Мирослав Б. Душанић
 |
| Драшковић и Јовановић |
ВРХУНСКА ПЕСМА!
ОдговориИзбришиАлександре, брате, хвала!
ОдговориИзбришиОво Твоје „ВРХУНСКА ПЕСМА“, је драго срцу мом...
Моје очајничко, и узалудно, донкихотовско „опјевавање“ момента, нашим (живим народним/народским) језиком, то вјероватно не заслужује...
Кад хоћу да се у пјесничке воде отиснем, и купам у чистој „изворској поетичности“, бацим се у Твоју пјесму, и пустим да ме Твоје ријечи лагано носе...