У заборав с језиком немуштим
Нема самилости
Сапфо не пјева више гласом славуја
У стољећним маслиновим гајевима
Ријеч митска недостаје
Ријеч блажена и света није досуђена
Ни суђена, ни поклоњена
Моћан је језик као оштрица ножа
А ипак ништа не питам прикован у постељи
Скамењен у времену
Попут испуцалих фасада послије сунца и киша
Смућен као птица без крила
Као удар таласа далеког
Испечена кожа на сунцу
У огњу гнојних рана, рђа од дувана
Испод ноктију
Застрашен одјецима гласова из мрака
И измаглице
Скривам се од напетости и обиља
Чему устајали ваздух у ненамјенским круговима
Дијалогичност и сломљени вратови
Наставак распећа и злочини
Погрешни акорди из Бетовенове Пете симфоније
Нека нас уљуљкане, бијесне и изгубљене
Однесу стихије
Заувијек нам склопе очи
Нека нас нема
Само зрнца пијеска да остану у прозирној дубини
И непомичне кости
У једном новом времену, доћи ће нови
сасвим неоптерећени Богови
Донијети Вјечну Свјетлост
И са сјеменом бесмртности оплодити земљу
И само невини људи ће, као печурке
Из ње да ничу
Мирослав Б. Душанић
Кад реч има шта да каже; кад мисао нађе реч.
ОдговориИзбришиКад реч уме да каже.
ОдговориИзбриши