Вељко Петровић: Видовити

Вељко Петровић

Видовити

Не могаше га у платно ни повит'

а неутешног сумора сен сива

неотворене очи му целива:

– Он зајеца, и постаде видовит.

И сад преко свих вода, стена, гора,

кроз завесе, бедеме и мандала,

он види сваку сузу кад је пала,

јасно, кô ноћу капљу метеора.

Он види сузе и неисплакане,

из сувог ока што на душу кану,

где скамењене прокрваве рану,

и стално бриде, кô оловно тане;

и срца сва, што сама себе једу,

кô задњи живи после општег слома,

која у себи носе огањ грома,

а ту, без искре, мрзну се у леду;

сва, што се грче у глухоме миру,

кроз рите, оклоп, и кроз злато тока,

кроз звекет лажни осмехових шљока,

он види бистро, кô шљунак у виру.

И ноћ кад седа као мукла сова

с крилима меким поврх куле бодре,

он види мору где у ложе продре,

и бесаницу, и лептире снова.

И види како један облак расте:

– уздаси, чежње изнад црног града,

а јато мисли, илузија, нада,

свуд мртво пада кô по снегу ласте.

… И свуда сузе капају без мере,

кô вечна јесен о прозор му туку,

и свуда, куд он пружи своју руку,

крваво воће, болна срца бере.

(1911)

Вељко Петровић