Вислава Шимборска: Двије пјесме

 * 02. јул 1923   † 01. фебруар 2012

Мапа

Равна као сто,

на који је положена.

Ништа се под њом не покреће

нити место мења.

Над њом – моје људско дисање

не ствара ваздушне вртлоге

и ништа не мути њене чисте боје.

Чак су јој мора увек наклоњено плава

и поред разуђених обала.

Све је овде мало, доступно и блиско.

Могу врхом нокта да притискам вулкане,

да без дебелих рукавица милујем земљине полове,

могу једним погледом

да обухватим сваку пустињу

заједно са суседном, постојећом реком.

Прашуме су обележене са по неколико дрваца,

између којих је тешко залутати.

На истоку и западу,

изнад и испод полутара –

мртва тишина,

а у сваком црном зрнцету

живе људи.

Масовне гробнице и изненадне рушевине

нису на тој сличици.

Границе земаља су једва видљиве,

као да се колебају – бити или не бити.

Волим мапе, јер лажу.

Јер немају приступ насртљивој истини.

Јер су великодушне, с простодушним хумором

распростиру ми на столу свет

не с овог света.

Вислава Шимборска

Властитом стиху

У најбољем случају

бићеш, стиху мој, пажљиво читан,

коментарисан и запамћен.

У горем случају

само прочитан.

Трећа могућност –

бићеш стварно написан,

мада часак касније у корпу за папир бачен.

Имаш на располагању и четврти излаз —

да нестанеш ненаписан,

са задовољством мрмљајући нешто за себе.

Вислава Шимборска

/Пјесме је превела Бисерка Рајчић/