 |
| Просвета, Београд (1963.) |
«Свака реч, у нашем језику, тражи да јој одате пуну пошту, да завирите у сваки скривен скут њене душе, да је гласом целу целцату доживите, као да сте ви пошли у разговетну мисао и у језичко-духовни доживљај само и искључиво ње ради. (...) Речи су као преживљавање. И тако од речи до речи. И код нас не само да дужине, ти троми падавичари-сирконфлекси стражарски стоје код сваког рова што га је једна реч ископала да се одбрани, одстрани и одели занавек од друге речи. Код нас једно исто стабло кити се, тресе се и накострешује акцентима: да се покаже померањем померен смисао.»
Станислав Винавер
Боже, како поетичан текст о оном делу науке о језику који многи занемарују, или им пак буде сувише тежак и сувопаран за изучавање (сећам се, испит из акцентологије је на факултету био тек мени и још понеком колеги био занимљив...)
ОдговориИзбришиА звучање у српском језику, управо захваљујући тим дивним дужинама и "успињућим и падајућим" наглашавањима му даје ону неописиву лепоту у рецитовању, глуми, у сваком говорењу... Мислим, чак, да док пишем песму, највише пажње (несвесно) и поклањам управо акцентима (звучању, мелодији), па тек онда рими, метрици...
Хвала ти за овај диван текст!