Владислав Петковић Дис: Оргије

Оргије

Пијемо нас неколико пропалих људи

И полусвет:

Без свега, и без радости; мада нам груди

Чезну за цвет.

Звуци виолина, вино, јак додир жена

Дају нам пир,

Ал' свуда се крећу сенке мртвих времена

Умрли мир.

Музика с песмом пружа нам старе јауке,

Опела траг;

Загрљај, занавек наше скрштене руке

И живот наг.

У самоћи нам станује, ко у ћутању,

Велики страх;

Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању,

Ледени дах.

У игри, у пољупцима тражимо бесно

Израза, сна;

Плачемо, мртвима што је у паклу тесно,

Кад нема дна.

Још свак живи у гробу свом, само што неће

Да види гроб,

Ни своје дане, што горе ко мртвом свеће,

Ни своју коб.

Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила

Стварамо зрак:

Све нас је довела тајна што нас убила,

Откала мрак.

Пијемо нас неколико пропалих људи

И полусвет;

И знамо, радост не може да пробуди,

Опао цвет.

Владислав Петковић Дис