Мирослав Б. Душанић: У расцјепу новооткривене земље

© by Ана Павловић Кесар

У расцјепу новооткривене земље

Познајем неке људе,

румених образа,

театрално улицом ходе,

онако у групама,

и свијетле попут свитаца.

Нико не зна, кад су град

тачно населили и са које стране,

али се нагађа да су ушли

тајно, можда ноћу,

преко источне капије.

Говоре глагољивим језиком,

громогласно, одважно и наметљиво,

као да страхују да не занијеме.

Познајем неке људе,

водњикавих очију,

као да из њих даноноћно лију

у слаповима кише.

Крећу се увијек сами.

За њих кажу да су домаћи,

т.ј. одувијек живе у овом граду.

Обично запосједну ивичњаке

и све постављене у парку клупе,

и упорно ћуте.

А кад прозборе, што је ријетко,

њихове ријечи су некако скупе,

и тешке попут громада стијене.

Мирослав Б. Душанић