Станислав Винавер: Драгош из Липолиста

Драгош из Липолиста

Драгош из Липолиста
У поцепаном гуњу
Са старом пушком берданком
Чувао је као и остали
Из трећега позива
Неку ћуприју иза фронта.
 
Када затутњи воз
Он би се испрсио и салутирао
И ни један мишић не би затреперио
На старачком лицу.
 
Он је причао готово цео дан
О прошлим ратовима
Када је био млад
И тукао се у првој линији
Ти ратови били су тежи
И лепши.
 
Знао је Драгош да то не помаже.
Али му је било мило.
А раздирала га је жеља
Да некако продре у први позив
– Као стари сват на свадбу –
Где су његова два сина
Милутин и Мутимир,
– Макар колико за један бој.
– Макар колико за један јуриш.
 
Најзад се завршило чување ћуприје
Мале, несачуване ћуприје.
Од тешког напора при повлачењу
Он је заглавио у болници на Виду
Ако је и остао жив кроз Албанију
То је само о нади да види синове.
 
Он је синове видео
Под маслинама на Крфу
И сити су се изразговарали
И алалили.
 
... На војничком гробљу на Виду
Без обзира на јединицу и позив
Удружени су сви наши борци.
И Драгош из Липолиста, са њима,
– Стари и искусни трећепозивац –
Не чува више обичну ћуприју
Због које је било незгодних речи
И свакојаких шала –
Него читаво једно острво.

Станислав Винавер