Љубомир Симовић: Београдски летњи фестивал

Београдски летњи фест

                      Terratoria, изложба скулптура од                                               теракоте на Тргу републике

1.

Глинени људи, глинена деца и жене,
рониоци, рибари и пливачи,
запосели су буквално цео трг,
раширили се и раскомотили се,
између Културног центра и „Руског цара"!

Освојили су оба водоскока,
населили се у води и крај воде!
Забацују удице, као у језеро,
скачу с мостова, као да је река,
отискују лађе, као да је море!

На обали једне од тих вода,
глинена госпа листа глинену књигу,
глинена девојка бере глинено цвеће,
а на насипу глинени ратни ветеран
изува или обува глинене чизме!

2.

Шта је ово у овом птичјем гнезду?

Јесу ли ово ђулад или јаја?

Ако су јаја,
да ли ће из њих да се излегу врапци?

Ако су ђулад,
да ли ће да се излегу артиљерци?

3.

Јесу ли ове глинене рваче,
ове тркаче и бацаче диска,
јесу ли ове глинене богове,
полубогове, краљеве и хероје,
умесили ученици Родена,
Мајола, Мура или Бранкусија?

Неко је од глине, по сећању,
умесио бога вина, Диониса,
неко бога Сунца, Аполона,
неко богињу лова, Артемиду,
неко Атену, богињу мудрости!

Неко је засукао рукаве и умесио
Агамемнона, мрачног краља Микене,
и, од исте глине,
лакедемонског краља Менелаја!

Најлепшу међу богињама и женама,
неко је умесио Хелену,
чија је лепота ископала Троју
и јунацима напунила Хад!

Неком су, да би умесио Зевса,
дотерали сто кола иловаче!
А њему би и двеста било мало!
А неком је и само један чанак
иловаче и воде био доста
да умеси планине с долинама!

Неко је целог живота сањао
да умеси Брисеиду како се буди,
а добио је сто сребрних драхми
да умеси, и умесио је,
Хектора како убија Патрокла,
и Ахила како убија Хектора!

Изубијаног воденим песницама,
неко је умесио Одисеја у мору,
а неко земљотресца Посејдона,
који му је лађу торпедово!

Неко је по сећању начинио миша!

Чак и онај ко се ничега не сећа
покушао је да умеси од глине
оно чега не може да се сети!

4.

А онда је с Трга Републике,
из улица Дечанске и Македонске,
све рушећи и разбијајући,
без разлике, богове и контејнере,
круне и лонце, главе и семафоре,
у стопу праћена полицијским кордоном,
нагрнула светина пуна беса!

Летеле су каменице и цигле,
којима су разјарени момци
разбијали у бесу излоге,
летели су глинени богови,
којима су гађали полицајце!

Летеле су бомбе са сузавцем,
летели млазеви водених топова,
звиждали су гумени меткови,
којима су полицајци, заштићени
кацигама и панцирима, гађали
демонстранте а погађали богове!

А када се све то окончало,
кад су „марице" одвезле похапшене,
амбулантна кола повређене,
а полицијски аутобуси, xипови
и оклопни транспортери полицајце,
кад су се сви разишли с попришта,
на плочнику је остао
глинени народ, претворен у блато!

Блато препуно трагова чизама,
блато које се не сећа
ни да је било Ахил, ни да је било миш!

Љубомир Симовић

© by Blanca Juan Palau