Милан Грбић: Богомољка

Богомољка

бесомучно кида
на комаде реже
са времена на време
каже да постоји
ту промене нема
не постоје људи
само дивља стока
коју гребен коси
из чељусти њених
глас притајеног беса
у вртлогу своме
све што може носи

велика је цена
васпитања курве
што около рже
попут ждребца
разузданог ума
кад се смирити хоће
срећу своју гради
са крвним коктелом
женика свога

да ли уз прилог или јело
птање је дана
када тако млада
мрежу плете
до црнине своје
удовицом се назва
ко богомољка зове
ка уснама својим
и зарива канџе
када срећа пршти

комади се лепе
она срећна смеје
а капавац ћути
непрекидно једе

не сећа се мајке
убила је оца
сама своја била
густе шуме вила
коју земља ждере

време да се врате
даровани етри
изненадно
небо је далеко
кроз кавез зури
невиди је нико
зубе своје ломи
шкргутом
дозива изгубљено небо
што га паљеницом јаве
пријатељи њени
све ређе и ређе
до екплозије у освит
последњег дана

Милан Грбић

Матеја Душанић