Живорад Недељковић: Уз смешак

Мирослав Б. Душанић

Уз смешак

1.
Једном, кад се опремим
И смогнем храброст за далек пут,
Овако бих могао вољену тешити:
Ја ћу теби понуде донети,
С мора смокве, из Мостара грожђе,
С јаблан дрва јабланских јабука,
Суви шљива са сирови грана.
Овом, или којом другом песмом.

Донео бих, заиста, и много другога воћа.
У Мостару бих се напио вина,
И у Дубровнику бих, насмејан, кушао столећа,
Али јабуку јабланску не бих донео
Јер више не постоји таква сорта.
Памти се тек гдегде у Шумадији
Изворно значење речи јаблан
Која је у прасловенском језику
Означавала јабуку, стабло и плод.
Сачувана је та давнина у називу
За врсту јабуке јабланка.

Било је некад могуће
Убрати јабуку сазрелу на јаблановом стаблу,
А више није: име је припало другом дрвету,
Изразито лепом и опеваном.

Извесно је да ни суве шљиве
Не бих нашао на сировим гранама.
Та је шаљива ставка додата песми,
Јер је и претходна, у којој у давној прошлости
Јабуке руде, будући неостварива, попримила
Све одлике шале; слична доскочици
Кад на врби роди грожђе.

Тако је увек. Кад изгубимо какав смисао,
Значење нечег кад ишчили,
Љубав кад се вине са нашег длана,
Ми знамо: и тај губитак биће једном
Прежаљен, уз смешак.

Мирослав Б. Душанић

2.

Да, увек се пренемо и латимо се шале.

И онда кад лопов однесе наш сат,
Кад лихвари посегну за нашом надом.
И кад нам силни одузму окућницу.
И тада, и тада
Утеху нађемо у шаљивом мирењу:
Чије овце, његова ливада.

Без свега се, без свега, може.
И тако увек, до краја,
Кад разумећемо да је заувек нестало
Све што смо непрекидно губили.

А не знамо има ли потребе
Изругивати се изгубљеном.
И хоће ли бити времена за смешак. 

Живорад Недељковић

Мирослав Б. Душанић