Берислав Благојевић: Лицемјерност и друга крајност

Мирослав Б. Душанић

Лицемјерност и друга крајност

Најприје, треба примјетити да је сам термин „политичка коректност“ скован прилично несрећно. Да се не улази у дубљу анализу, довољно је запитати се: Када је то политика била коректна? Чини ми се да политичка коректност, уопште у животу али и у умјетности, представља лицемјерство и окове новог и перфиднијег начина цензуре и аутоцензуре. Људи, јавне личности, политичари, умјетници, сви они могу бити испеглани и беспријекорно политички коректни у јавним иступима, али то не значи да приватно нису крајње нетолерантни хомофобични шовинисти. Исплативост понашања и стварања према аршинима политичке коректности у суштини није упитна. Нарочито овдје гдје тумачење политичке коректности у значајној мјери коинцидира са интерпретацијама виталног националног интереса. Штавише, стичем утисак да она постаје норма. И премда сам апсолутно против било какве врсте дискриминације или говора мржње, сматрам да се под плаштом политичке коректности одлази у другу крајност, а ни умјетност није имуна на ове тенденције. Тако на екрану чак и зомбији имају различиту боје коже(!?), Вотсон постаје женско, а можемо очекивати да роман М. Јерговића „Отац“ данас-сутра буде преведен под насловом „Родитељ“, након чега ће се расправљати да ли је то „Родитељ 1“ или „Родитељ 2“. Хоћемо ли „Идиота“ од сада штампати као „Особа са душевним сметњама“ или „Особа са менталном ретардацијом“ или „Особа ометена у развоју“ или „Особа са посебним потребама“ или како се већ политички коректно каже? Ко има времена да се бави оваквим стварима, нека изволи. Ја немам. Али имам намјеру да, као и до сада, будем човјек према свим људима.

Берислав Благојевић

(АВАНГРAД, број 17 - јун / јул 2014)

Мирослав Б. Душанић