Наташа Андрић: Удри где највише воли

КЛО(В)НИРАЊЕ У БЕЗБРОЈ ПРИМЕРАКА
 
Волим кад ме отпишу, а ја се појавим једнако
захтевна.
Чврсто. Као вилица после свађе. Добар одабир
речи шири ноге, зенице или срце. Важно је знати и 
не рећи и не радити ништа.
Види ме, ја сам стих!
Бити оквир за сопствену мисао је пакао. Не
морам ја ништа. Могла бих само да седим и
чекам. Али то што са вама певам и што вас до-
дирујем – ја учим да се од вас растанем.
Бројаћу овце уназад, да видим хоћу ли се про-
будити. Једна жеља се од мене крије као дете,
сакрије главу, а цело тело јој и даље јасно
видим.
Могла бих да се кладим у све што сам имала.

ISBN: 978-9940-634-09-4

ДАВНО ПРОШЛО БРЕМЕ

Кад пишем увек сам у могућности да нисам
присутна овде и сада. И то је тако много.
Ја кроз људе. Некад обала, некад пропаст.
Поделимо ову убогу љубав, па да нам не
остане ништа.
Осмехује се. Слутим да мисли да се шалим.
Недостаје ми само она чиста срећа кад шестар
оцрта линију додирујући баш ту тачку коју треба.
Старост, то је оно кад пишеш и пишеш, а у тексту
нигде човека на видику.
Ако је живот џемпер, ја често увучем руке у
рукаве и правим се да их немам, а заправо се
испод грлим...
Просечно трајање дана, три.

Мирослав Б. Душанић