Из/в/бор поезије Катарина Киковић Јовић

Рибарско порекло појединих речи

читала сам књигу пред спавање,
о пореклу језика и сазнаја, платонову
што се чита у раним двадесетим
или пре

мада мој човек каже
да још увек сањам исто,
као некада, слатко
и отворених уста
са два предња истурена зуба

спремни да зграбе
са нашег прозора у поткровљу
птицу у прелету

али сада сам, чини му се
мало ближе пореклу
себи у  извору

Кост

Понекад ми дозволиш да заспим код твојих ногу,
као улични пас.
То су најлепше ноћи.

После причаш да читаво време
гребах шапама, сањајући да сам
човек.
и негде сама копах дубоко, дубоко
да скријем твоју дивну, белу кост од људи,

и покријем је
напупелим врбиним гранама.

Преци

Гатала сам у крв
и нисам видела ништа.
Ништа осим сунца
Сунца како ротира
и веру  да ми нико неће нанети зло,
ако је то истина,
ако се Бог  не игра коцкицама
како кажу
Гуслају  открића дрвета и длета
и увоштених  коњсих струна.

Неки то називају храброшћу.
неки само чишћењем  снега
са окна сата
Тако, тек плачем гола и изборана
гушећи групни портрет под сукњом
И док падамо у транс
постоји вероватноћа
да опет  будем носећа
прецима

Ансамбл

окачила сам балетске патике
о клин врло рано
онда када сам у дому јна
на прослави почетка школске године
пред пуном салом
тражећи Илијине очи у публици
погрешила корак
и помела остале чланове
ансамбла

она има најчаробније руке које сам видела
гледајте шта са њима ради
говорила је до тада моја професорка балета

руке сам задржала
балетанке и очи о клин
да плешу тамо
са десет најлепших песама о љубави
које смо слушали са маминог јединог мираза
на белој столици за љуљање
Илија и ја
годинама раније
спојени као најтужнији солисти

Фотографије: Мирослав Б. Душанић