Емануел Сведенборг: Небо и пакао

Није могуће у мало речи описати какви су зли (Духови) у томе стању, јер сваки лудује према својим пожудама, а оне су разноврсне. Зато ћу навести само неке по којима се може судити и о осталима. Они који су волели себе изнад свега, који су у службама и дужностима гледали само на властите почасти, који у послу нису уживали ради самог посла, него ради свога угледа како би их остали више ценили, да би уживали у слави својих почасти, они су тада глупљи од осталих. Јер онолико колико неко више воли себе, толико је удаљенији од Неба; а колико је од Неба, толико је далеко и од мудрости. Они који су самољубиви а уједно и подмукли, који су се успели до почасти разним мајсторијама, они се удружују с најрђавијим Духовима, и одају се магијским вештинама које су злоупотреба Божанскога реда, тиме досађују и чине зло онима који их не цене. Они постављају замке, изазивају мржње, горе осветом, имају неодољиву жељу да злостављају оне који им се не покоравају. Свим тим страстима они се одају док им је гомила злих наклоњена, а на крају смишљају како да се попну у Небо да би тамо све срушили, или како би тамо постигли да их поштују као богове: дотле иде њихово лудило.

Емануел Сведенборг

Фотографије: Мирослав Б. Душанић